Sinoć smo proslavili 34 rođendan udruge GFR film – video, poznatije po organiziraju Hrvatske revije jednominutnih filmova. U naš mali prostor podno Grginog dola naguralo se četrdesetak ljudi koji su došli na projekciju filma Sasvim lično, bosanskog filmadžije Nedžada Begovića, čiji je film prošle godine konkurirao za Oscara kao najbolji strani film. Jednostavna je to priča o Begovićevom životu, odrastanju, ratu u Sarajevu i filmu. Forma filma strašno me podsjeća na blog formu, tj. blog forma me strašno podsjeća na film, ili obrnuto? Ma nema veze. Uglavnom, super film, svaka preporuka, komedija, smijeh s dozom tuge zbog rata, ali opet na prepoznatljiv bosanski način. Gost rođendanske proslave Kluba bio je sam autor i redatelj filma, te njegovi i naši prijatelji iz Sarajeva i Konjica. U tom stilu, inspiriran filmom, pišem ovaj post.
Možda ovo neće biti moj najbolji tekst, ali svakako će biti iskren – idealan za kategoriju sasvimosobno. Nakon filma redatelj je rekao da je projekcija bila super, gledatelji su rekli da je film super, osobno sam rekao, iako mi je bilo zlo od pomanjkanja kisika u prostoriji da je film super, a oni koji su prije gledali film isto su rekli da je super. Nakon projekcije sreo sam neke meni drage ljude.
Ceh kolegica mi na prvu uletila s pitanjem “radim li ja s Ljiljom na nekom vjerskom časopisu?”, nisam shvatio o kojem časopisu se radi, ali odgovor je bio ne. Čula je da ova priča s nekim Vjeranom na telefon, pa je odmah pomislila da se radi o meni. Rekao sam joj da to nisam ja, iako se zovem Vjeran, i da ne radim s Ljiljom taj časopis za biskupiju, jer da oni nemaju dovoljno love za moju tarifu. :) Onda mi je uletio njezin dečko s pitanjem radim li? Ja sam mu odgovorio da ne radim, iako radim, jer sam skužio da me pita radim li za nekoga ili neku firmu. Tražiš li aktivno posao?, upitao me. A ja ne radim ni za koga, trenutno samo za sebe i familiju. Planiram svoj biznis. Brzo su otišli, pa sam mu, da ne bi bilo nesporazuma poslao SMS da “ne tražim posao jer ga neću dobiti jerbo se nešupčim lokalnim tatama kao neki iz ceha. Ali ako si me htio pitati zarađujem li, odgovor je da.” Dakle radim, nekada ujutro, nekada u podne, nekada navečer, po potrebi i inspiraciji. Uostalom, prigovor je bio i na malo tekstova na blogu, ali to je zato što sve više radim, pa ne stignem proučavati zanimljive teme o kojima bih pisao. :)
Onda smo pristupili ispijanju vina i jedenju hrane sa stola. Meni je vino bilo odvratno pa sam pio pivo. Zidarsko. Igrom slučaja i naša Super Tatja je sinoć imala ročkas pa je kuhala za sve nas, a mi smo joj zato poklonili knjigu Danas kuham. Ili tako nekako, uglavnom radi se o nekakvoj kuharici. U filmu je Nedžad spominjao i Tita i kada sam vidio koliko je mesine pečenke u jedan sat iza ponoći ostalo na stolu odmah sam se sjetio knjige iz Nedžadovog filma Tito i vegetarijanstvo, a bilo je u filmu i spomena o knjizi Tito i pčelarstvo i ostalim knjigama Tito i nešto. Da je Tito danas živ Borja bi sigurno bio autor knjige Tito i web 2.0 :)
Proslava godišnjice Kluba nastavlja se danas u podne na ribnjaku uz fiš, pastrvu i sl. riblje delicije. Valjda opet po uzoru na knjigu Tito i ribičija… :)
